Umetnost Disleksije

Ovo je sajt o disleksiji, o njenim izazovima,
rešenjima i blagoslovima.

Izazov i rešenje

U vremenu kad je svaki sekund dragocen, ono što izgleda kao usporenost u savladavanju čitanja (pisanja), učenja i pamćenja, može predstavljati veliki i bolni problem – kako kod dece (sa disleksijom), tako i kod njihovih roditelja.Za mnoge, ovo je neizvestan put. Put koji prečesto deluje vrlo mračno i bez vidljivog pozitivnog i radosnog ishoda. Uspeh vremenom opada, a ono što je potrebno savladati – raste iz dana u dan, iz godine u godinu, i prečesto stvara osećaj razočarenja i nemoći.

Međutim, to tako ne mora da bude, jer ni disleksija nije ono što se misli da je.

Šta je disleksija?Uprkos uvreženom mišljenju da je disleksija poremećaj, ometenost ili manjak inteligencije, ona je nešto sasvim drugo – različitost u radu mozga, koja ostaje neprimećena ili češće ignorisana.Ova različitost prečesto donosi mnoge neočekivane darove: povišenu inteligenciju, sposobnost kreativnog izražavanja, bolju veštinu trodimenzionalnog zamišljanja, odličnu veštinu planiranja i sprovođenja planova, empatiju, sposobnost sagledavanja “veće slike”, odličan fokus…Takođe, disleksija nije bolest i ne leči se, jer je različitost u radu mozga upravo ono što krasi disleksičare i omogućava im neverovatne sposobnosti.

No, nije pitanje imaju li disleksičari pomenute veštine i sposobnosti, već – kako da do njih dođu, kako da ih izgrade?

Zašto je važno raditi na disleksiji?Poteškoće u čitanju (pisanju), učenju i pamćenju – nisu jedine, ali nisu ni najveće poteškoće sa kojima se susreću disleksičari (njihovi roditelji, ali i okolina). Fokus na stalnom neuspehu trajno unižava samopouzdanje, a onda i uspeh, zadovoljstvo i sreću.Razumevanje te različitosti daje uvid u prave potrebe disleksičara, ali i uvid u pravi kurs – kako prepreke savladati i izgraditi jaku, stabilnu i uspešnu ličnost - od filozofije “manje vrednosti” doći do zadovoljstva življenja.I u ovom slučaju, nije pravo pitanje da li disleksičar može nešto da nauči, već – da li je trenutni pristup ispravan? Da li je način (onaj koji se najčešće podrazumeva) u opšte prirodan za tu mladu osobu?

Da, prepoznati disleksiju na vreme znači mnogo, ali nije i presudno. Postoje rešenja koja pomažu i odraslim, formiranim ličnostima da svoj život drastično unaprede.

Kako ja mogu pomoći?Kao srećni dobitnik disleksije, ali i istraživač na tom polju, shvatio sam da su najjednostavnija rešenja najčešće i najbolja.Malo teorije, malo više prakse i najviše uvežbavanja naučenog – daju najbolje rezultate, a teme poput perifernog vida, smirivanja uma i budnog slušanja – daju trajni doprinos ununapređivanju samopouzdanja, uspeha, zadovoljstva – kvaliteta života.

Vaš prvi korak

Iako su uspeh i zadovoljstvo na dohvat ruke, da bismo do cilja stigli – moramo prvo krenuti.“Put od hiljadu milja započinje prvim korakom”, a postoje načini i veštine koje će nam drastično ubrzati i olakšati putovanje.Pa, ako osećate da je pravo vreme da zagrlite svoju disleskiju, da svoje dete naučite kako sebe da zavoli ili da svojoj voljenoj osobi pokažete podršku…

Ovo je moja životna priča (ili samo jedan njen mali deo), koja se može pokazati korisnom. Neki će se prepoznati, neki će prepoznati druge ljude, ali se nadam da će svi izvući makar po neku pouku (kako iz priče, tako i iz priručnika).
...
Tokom života, zahvaljujući disleksiji, ali i ne baš podržavajućem odgovoru okoline – bilo je problema, frustracija, trauma, strahova...Sve je počelo u Baru (grad u Crnoj Gori), gde sam se rodio i samim tim što je to malo mesto, ljudi nisu dovoljno edukovani o “različitostima”.Ljudi generalno ne reaguju dobro na osobe drugačijih shvatanja, načina ponašanja, a pogotovu ne deca. Svi znamo koliko deca umeju biti surova, ali to na kraju krajeva dolazi od njihovih roditelja i okoline.Iako sam još pre polaska u školu naučio sva slova, da pišem, čitam i da računam, već tokom prvih godina školovanja se pojavio problem sa čitanjem, učenjem i pamćenjem svih verbalnih sadržaja. Naravno, to je bilo okarakterisano od strane svih, da sam lenj i da treba više da radim.Niko nije uzimao u obzir da sam već radio i učio i vežbao daleko više od mnogih....Nakon nekoliko godina, u petom razredu, preselio sam se u Beograd, ali ni tu nisam naišao na bolji odgovor okoline. Nastavnici su sad samo sa većom sigurnošću pričali o mojoj lenjosti i nezainteresovanosti. Tu i tamo je bilo suprotnosti, ali to baš potvrđuje pravilo, jer su sve te suprotnosti bile iz prirodnih predmeta, matematike, fizike... Predmete, koje nikad nisam ni učio, ni vežbao, a imao odličan učinak.Međutim i nažalost, tih predmeta je bilo malo, pa je uspeh drastično počeo da opada. Od odličnog, polako se spustio do “jako” vrlo dobrog....U osmom razredu sam se preselio u treću školu, u Zemun. Promena okruženja mi je uvek donosila sveži start i vreme da se odmorim od pritiska. Doduše, tad su počele i jedinice da se pojavljuju i da se jasno izdvajaju predmeti sa kojima ću kasnije imati velikih problema: istorija, geografija...
Osmi razred sam završio jedva vrlo dobar.Uz svo to vreme, išao sam uporedo u nižu muzičku školu, na dva potpuno različita instrumenta - na violinu i hornu....Kad je došlo vreme upisa u srednju školu, zbog lošeg uspeha, a i zbog toga što mi je muzika uvek dobro išla, upisao sam se u muzičku gimnaziju.Uvek sam maštao o fizici, astronomiji... ali to je ostalo samo san, jer sa takvim uspehom, a pogotovu sa opadanjem uspeha – to nije bilo moguće upisati....Srednja škola je prolazila još gore.
Prva dva razreda sam bio u Zemunu, ali zbog konflikta sa direktorkom škole, ispisao sam se i preselio u drugu školu. Inače, te dve godine su bile dobre, ali ne po kvalitetu, već po uspehu – dobar (3).Doduše, pao sam na razredni i popravni ispit iz istorije (civilizacije) i sociologije. Idemo dalje......Nakon treće godine srednje škole, u Beogradu, u kojoj sam nekako održao dobar uspeh, pojavio se nepremostiv problem – istorija muzike.Godine i popisi dela su predstavljali nesavladive podatke za moj um. To nije bilo nikakve šanse da zapamtim. Pokušavao sam sve i svašta, ali bez ikakvog uspeha.Naravno, četvrtu godinu nisam završio i zahvaljujući razlici u godinama između gimnazijskih i muzičkih predmeta (sa muzičkim predmetima sam bio godinu dana ispred gimnazijskih), jednu godinu sam bio pošteđen muzičkih predmeta, ali istorija je ostala što je i bila – nesavladiva.Na kraju nisam ni završio srednju školu. Ostala su mi baš ta dva predmeta: istorija muzike i nacionalna istorija muzike....Fakultet sam upisao polažući diferencijalne ispite i položio relativno lako.
Dalje školovanje na fakultetu je prošlo mnogo lakše nego u srednjoj školi, ali me je opet na kraju dočekala istorija i opet – nerešiva prepreka.Dve godine sam pokušavao da savladam poslednju godinu istorije muzike, ali je to bio preveliki zalogaj za mene.Konačno, posle toliko vremena, odlučio sam da potražim stručnu pomoć. Počeo sam da verujem u sve one, toliko puta slušane izjave: da sam lenj, bezobrazan, glup... Konačno sam dovoljno emotivno i psihički pao i potražio pomoć....Pomoć sam našao kod psiologa i logopeda, sa kojima sam radio jedno vreme. Naravno, tek tad sam otkrio da sam drugačiji i da sam disleksičar. To je bio olakšanje, ali sam godinama kasnije prolazio kroz krize.Prvo kroz depresiju, pa kompleks niže vrednosti, pa bežanje od saznanja (od stvarnosti), pa bes i na kraju – prihvatanje. Na kraju sam konačno počeo da prihvatam sebe, svoje osobine i svoju ličnost.Naravno, to je bio samo početak novog puta, jer sam onda počeo da shvatam da mnoge stvari koje su mi bile rečene i učinjene – nisu morale da budu učinjene, a za mnogo toga što mi je govoreno da sam kriv – a nisam odgovoran.Tad je usledilo novo razočarenje i ponovo put tuge, besa i na kraju – prihvatanja....Još za vreme fakulteta, radio sam (svirao u profesionalnim orkestrima).
Posle toga, radio sam uporedo i kao inspicijent (organizator predstave), a zatim i nekoliko godina kao sekretar i organizator orkestra u jednoj od privatnih opera.Bavio sam se plesom, pisanjem, radom sa ljudima... ali ništa nije dovoljno pomoglo da konačno dobijem samopouzdanje, koje mi je bilo ceo život ugrožavano stavom okoline o vrednosti moje ličnosti.Dugo sam se borio protiv sumnje u sebe i nedostatka samopouzdanja, prouzrokovanog tim svim uticajima.Prošao sam kroz razne priče, da je disleksija bolest i da se leči, da je disleksija poremećaj i da je problem, da je to u stvari ometenost u razvoju i da sam mentalno zaostao...Neki ljudi, kad su saznali da sam disleksičar, počeli su da me gledaju sa podozrenjem, a bilo je i onih koji su me gledali kao da sam zarazan, opasan......I tako dalje... Međutim, koja je svrha ove priče?Svrha je da se zapitate: kroz šta prolaze drugi disleksičari, kroz šta prolaze “vaši” disleksičari?

O disleksiji postoji puno materijala i generalni stav je sledeći: disleksija je poremećaj u čitanju, pisanju i/ili učenju. Postoji nekoliko podvrsta disleksije, ali disleksija u bilo kom obliku predstavlja veliki problem u učenju i napredovanju. Stoga je nužno naći rešenje kako osobe sa disleksijom podučiti da sebi mogu pomoći i na koji način mogu razviti svoje sposobnosti i prevazići poteškoće.Najbolje je da samom pitanju disleksije pristupimo na drugačiji način.Šta disleksija nije?Disleksija nije bolest, ometenost u razvoju, zaostalost, slaba inteligencija, kao što nije ni lenjost, nezainteresovanost, mrzovolja.Disleksija, uprkos rasprostranjenom mišljenju, nije izlečiva, kao što nije ni zarazna, ni opasna po okolinu.Šta jeste disleksija?Disleksija je drugačiji način odvijanja moždanih procesa kod osobe koja ima ovu osobinu (u odnosu na one koji je nemaju) – razvijeniji je jedan centar u mozgu na uštrb drugog (centra) i to je glavni problem sa kojim se suočavaju disleksične osobe, a pre svega deca - nemogućnost ili slaba mogućnost da se obrađuje verbalni, ali isto tako izuzetna sposobnost da se obrađuje vizualni sadržaj.Samim tim, disleksija sa sobom često nosi i drugačija mišljenja, stavove, načine razmišljanja, jer je i percepcija drugačija.Sa jedne strane, to je opasnost da se velika sklonost ka detaljima pretvori u nesposobnost viđenja „veće slike“, ali sa druge strane, upravo ta sklonost ka detaljima, nosi sa sobom kreativnost, svestranost i kvalitet u umnim sposobnostima.Da zaključimo: opšteprihvaćena definicija je pogrešna, jer je disleksija samo različitost u radu uma i treba joj pristupiti kao takvoj.

Osim poteškoća, može se primetiti da osobe sa disleksijom imaju i neke izražene osobine i sposobnosti: maštovitost, inovativnost, kreativnost, izlaženje iz naučenih okvira, izvanredna memorija vizuelnog sadržaja, sposobnost trodimenzionalne percepcije u umu, neverbalno razmišljanje, saosećajnost...Sve te sposobnosti su prisutne zahvaljujući vrlo razvijenom vizualnom centru u mozgu.
Sve ove sposobnosti su dar disleksije, a ne problem. Te sposobnosti treba usavršavati i koristiti kad god i gde god je moguće. Sve ove sposobnosti su potencijalni resurs osobe (disleksičara) da i ostale životne delatnosti obavlja na zavidnom nivou.I delimično razvijene neke od ovih sposobnosti daju neverovatnu draž življenju, a disleksija postaje blagoslov i predivan dar.
Razvijanje svih ovih sposobnosti je vrlo lako - dovoljno je malo discipline i volje....Još jedna od predivnih osobina disleksije je spoj logičkog, analitičkog uma (leve hemisfere) i velika darovitost u kreativnom razmišljanju (desne hemisfere).Taj spoj daje skoro savršen rad mozga.
Za takav um ne postoje granice u učenju, radu, stvaranju...
I pamćenje je, ukoliko se koriste obe hemisfere – daleko bolje.
Pamti se više, bolje i dugotrajnije.Pošto disleksičari generalno koriste češće obe hemisfere, a misleni procesi im se zasnivaju na slikama – u startu imaju bolju podlogu za kvalitetnije pamćenje.To bi bilo šteta ne iskoristiti i unaprediti.

Svetionici disleksijeNauka: Isak Njutn, Stiven Hoking, Tomas Edison, Aleksandar Graham Bel, braća Rajt, Pjer Kiri, Majkl Faradej, Čarls Darvin, Albert Ajnštajn (navodno)…Književnost: Agata Kristi, Hans Kristijan Andersen, Ernest Hemingvej…Muzika: Šer, Britni Spirs, Džon Lenon, Tom Džons, Hari Belafonte, Ozi Ozborn… Enriko Karuzo…Slikarstvo i vajarstvo: Leonardo da Vinči, Mikelanđelo Buonaroti, Vinsent van Gog, Pablo Pikaso...Film: Kijanu Rivs, Tom Kruz, Orlando Blum, Selma Hajek, Vupi Goldberg, Liv Tajler, Fred Aster, Marlon Brando, Robin Vilijams, Džordž Kluni, Entoni Hopkins, Dastin Hofman, Harison Ford, Silvester Stalone, Vil Smit, Orlando Blum… Stiven Spilberg, Džorž Lukas, Volt Dizni…Ostale poznate ličnosti: Henri Ford, Bil Gejts, Stiv Džobs, Džejmi Oliver, Muhamed Ali, Karl Luis, Tomi Hilfiger, Vinston Čerčil......Ovaj spisak ne predstavlja “Odu Disleksiji”, već nepobitni dokaz da disleksija nije poremećaj, već različitost, koja ako se mudro neguje – daje neverovatne rezultate.

Od svih vežbi jačanja volje, koje utiču da smo uspešniji na svim nivoima i ravnima, predlaže se prvo vežba „biti sada i ovde“.„Biti sada i ovde“ je vežba opuštanja i pažnja je isključivo na disanju.Vežbu treba izvoditi u sedećem položaju, a ne u ležećem, zbog velike šanse da se usred vežbe – zaspi.Dakle, sednemo, opustimo se, „odkrstimo“ ruke i noge i jednostavno dišemo sporo i duboko.Ova vežba, osim pozitivnog uticaja na stanje celog organizma, direktno utiče na fokus i kvalitetan rad mozga....Prilikom vežbanja ove vežbe, možemo oči držati otvorene ili ih zatvoriti, po sopstvenom izboru. Za početak je bolje da budu otvorene, ali da potpuni fokus prilikom vežbanja bude na disanju i eventualno na sluhu ili čulu dodira.U prvim danima, trajanje treba da bude svega jedan minut. Tokom vremena, kada ovladamo disanjem, polako treba da dodajemo po jedan minut, do ukupnog trajanja od 20 minuta.Jasno je da je ova vežba „preteča“ meditacije i treba joj težiti kao konačnom ishodu.Kao i u slučaju drugih vežbi, nije potreban ogroman napor, kao godine vežbanja da bi se video rezultat. Već nakon nekoliko dana se može uočiti drastičan pomak.Potrebno je vežbati predano i posvećeno. Kad radimo jedno – radimo samo to i ništa drugo. Opet, ne preterivati i ne biti fanatik u tome.
Opušteno i po malo. Onda je uspeh zagarantovan, jer opterećivanje ne stvara radost, ali je stvara lakoća i opuštenost.

Posmatranje misliPosmatranje misli je jedna od najvažnijih vežbi, koje disleksični um treba da savlada, ali i da svakodnevno vežba, jer je prava suština ove vežbe - umna higijena....Da bi disleksični um bio u fokusu, da bi bio maksimalno koncentrisan na trenutnu aktivnost, da bi pratio ono što se dešava (oko njega) i reagovao na najbolji mogući način – mora biti u miru.Biti u miru ne znači biti uspavan, biti isključen, biti polu-prisutan ili „pustiti mozak na pašu“.Biti u miru je sušta suprotnost od toga. To je stanje kada smo potpuno prisutni, primećujemo veliku većinu događaja koji se dešavaju oko nas, ali nismo opterećeni potencijalnim ishodima i spremni smo da delujemo i delamo kako je god potrebno u datom trenutku.Biti u miru znači i biti maksimalno fleksibilan, a ne uslovljen navikama i nesvesnim programima.Da bismo ovo stanje svesti postigli – moramo ga vežbati, a da bi ovo stanje svesti postalo naša prava priroda (navika) – moramo ga vežbati ponovo i ponovo.Kako ćemo vežbati to stanje?...Odgovor je na prvi pogled paradoksalan. Da bismo bili spremni da naš um može ogromnom brzinom da obradi veliku količinu podataka – moramo toliko da ga usporimo, kao da je stao.Za disleksični um je to u stvari jedino vreme kada može da se odmori od stalnog rada, tako da ponovo može dati svoj maksimum, ali sada još lakše, brže i jednostavnije.Ova vežba usporavanja se zove „posmatranje misli“. Nosi naziv po aktivnosti koja se sprovodi – posmatramo naše misli, bez želje da ih potisnemo, ali i bez sklonosti da se „vežemo“ za njih.Ne „vežemo“ znači da se trudimo da budemo na blagoj distanci od slika, filmova, ideja, misli... koje nam iskaču u umu. Jednostavno ih primetimo, budemo ih svesni i pustimo da odu.Početna bura u nama i velika količina nasrtljivih misli će se već nakon par dana smanjiti, a slike i senzacije će polako početi da blede, ustupajući mesto miru i stalnoprisutnom zadovoljstvu.Misli nikako ne treba gušiti ili ignorisati. Sve misli (slike, senzacije) su govor našeg nesvesnog dela i potrebno je da mu poručimo: “čujem te i slušam”. To je jedini put u harmonično stanje iz koga se dalje razvija samopouzdanje, kroz unapređivanje samokontrole.Ova tehnika smirivanja uma ili vežba posmatranja misli je za svakoga. Međutim, za disleksičare je zbog svoje svrhe – duplo potrebnija!

Vežba:
Ova vežba se nadovezuje na vežbu „sada i ovde“ i podeljena je u 4 nivoa:1. Nivo – najmanje 5 minuta (10 najviše) „posmatrati“ svoje misli bez vezivanja za njih,2. Nivo – najmanje 5 minuta (10 najviše) „posmatrati“ isključivo pozitivne misli, a negativne odstranjivati,3. Nivo – najmanje 5 minuta (10 najviše) „posmatrati“ samo jednu misao i dozvoliti ni jednu drugu,4. Nivo – najmanje 5 minuta (10 najviše) biti bez i jedne jedine misli, odstranjivati svaku koja se pojavi....Objašnjenje:U toku prvog nivoa, cilj je da svedemo broj misli, za koje se „zakačimo“ i o kojima nastavljamo da razmišljamo (maštamo, zamišljamo, odlutamo) nakon spontanog pojavljivanja, na apsolutni minimum – ni jednu (u roku od 5 minuta).Misli slobodno mogu da se pojavljuju i dalje, ali ne i da se mi bavimo njima, tako da nam odvlače pažnju.Kada smo sposobni da ispunimo cilj prve etape – 5 minuta bez vezivanja za misli, možemo ići dalje na sledeći nivo.Na drugom nivou je cilj vrlo sličan, ali uz jedan dodatni zadatak – trenutno uklanjamo sve negativne misli/slike/ideje/sećanja/... iz uma.Naravno, ostaje nevezivanje za misli. Treba da budemo nemi i nezainteresovani posmatrač.Nakon što uspemo da ostanemo nevezani za svoje pozitivne misli (koje jedino dozvoljavamo da opstaju u našem umu) u trajanju od najmanje 5 minuta – ide sledeći nivo.Na trećem nivou, cilj je još “viši” – unapred odredimo jednu jedinu (isključivo pozitivnu) misao ili temu i dozvolićemo one misli i slike koje su u direktnoj vezi sa tom misli ili temi.Kada uspemo da disciplinujemo um da u trajanju od najmanje 5 minuta samo jedna tema ili misao bude u našem umu – možemo preći na poslednji nivo.Poslednji nivo ima za cilj prazninu uma ili - potpuno odsustvo misli i razmišljanja. Ova poslednja etapa je vrlo zahtevna i put do nje ume biti i vrlo dug – godinama.Međutim, nosi sa sobom jednu veliku nagradu, a to je potpuno ovladavanje svim svojim mislima, stanjima i osećanjima. Potpuno znači uvek, svuda i svakako.Ovu vežbu treba vežbati celog života. Ona predstavlja umnu higijenu, koja zahteva malo strpljenja, ali daje ogromne blagoslove....Napomena:Tokom drugog nivoa, posebno u početku, možemo dodati pokret rukom, koji kao da tera neželjene misli od nas (kao sitne bubice).Ovaj pokret rukom će olakšati kontrolu misli.

Međutim, ukoliko žeilte da znate više, da zakažete sastanak ili poručite priručnik "Disleksija, Umetnost Življenja" - pišite mi.

Ko sam ja?Odmah da Vam kažem:
Nisam psiholog, nisam logoped, a nisam ni defektolog, pedagog...Međutim, jesam disleksičar, koji je uspeo i dalje uspeva na svom životnom putu (poslovnom, društvenom, porodičnom).Samim tim, ako mogu ja - može svako....Obuka ili kurs "Disleksija, Umetnost Življenja" je skup od 8 lekcija, tako koncipiranih da disleksičari (ali i roditelji i nastavnici) trajno savladaju glavne i najteže izazove i iskušenja disleksije.Uz malo teorije, obilje prakse, ali i dovoljno domaćih zadataka - disleksičari se uče pravilnoj životnoj filosofiji, novom i prirodnom načinu čitanja, pamćenja i komunikacije, ali i mnogim korisnim veštinama (strpljenje, istrajnost, samopouzdanje, fokus, samomotivacija...).Međutim, pogotovu u slučaju dece, naglasak nije u radu sa njima, već u radu sa njihovim roditeljima i nastavnicima, kako bi ih razumeli i na pravilan način podržali i usmeravali u daljem razvoju.

Priručnik "Disleksija, Umetnost Življenja" ima za svrhu da pruži dublji uvid u istoimenu metodu, onima koji žele da se sa njom ozbiljnije upoznaju i dobiju praktično znanje, koje je proisteklo iz ličnog iskustva, ali i iskustva u radu sa drugim disleksičarima....Pa, bilo da želite da saznate više, da zakažete sastanak ili poručite priručnik - pišite mi.